L’antichambre du sommeil

Listen, my child, to the silence.
An undulating silence,
a silence
that turns valleys and echoes slippery,
bends foreheads
toward the ground.

- Federico García Lorca

La luna vino a la fragua
con su polisón de nardos.
El niño la mira mira.
El niño la está mirando.

En el aire conmovido
mueve la luna sus brazos
y enseña, lúbrica y pura,
sus senos de duro estaño.

Huye luna, luna, luna.
Si vinieran los gitanos,
harían con tu corazón
collares y anillos blancos.

Niño déjame que baile.
Cuando vengan los gitanos,
te encontrarán sobre el yunque
con los ojillos cerrados.

Huye luna, luna, luna,
que ya siento sus caballos.
Niño déjame, no pises,
mi blancor almidonado.

El jinete se acercaba
tocando el tambor del llano.
Dentro de la fragua el niño,
tiene los ojos cerrados.

Por el olivar venían,
bronce y sueño, los gitanos.
Las cabezas levantadas
y los ojos entornados.

¡Cómo canta la zumaya,
ay como canta en el árbol!
Por el cielo va la luna
con el niño de la mano.

Dentro de la fragua lloran,
dando gritos, los gitanos.
El aire la vela, vela.
el aire la está velando.

~ Federico García Lorca

J’ai mon coeur au poing
Comme un faucon aveugle.

~ Anne Hébert

Where dips the rocky highland
Of Sleuth Wood in the lake,
There lies a leafy island
Where flapping herons wake
The drowsy water-rats;
There we’ve hid our faery vats,
Full of berries
And of reddest stolen chetries.
Come away, O human child!
To the waters and the wild
With a faery, hand in hand,
For the world’s morefull of weeping than you
can understand.
Where the wave of moonlight glosses
The dim grey sands with light,
Far off by furthest Rosses
We foot it all the night,
Weaving olden dances,
Mingling hands and mingling glances
Till the moon has taken flight;
To and fro we leap
And chase the frothy bubbles,
While the world is full of troubles
And is anxious in its sleep.
Come away, O human child!
To the waters and the wild
With a faery, hand in hand,
For the world’s morefully of weeping than you
can understand.

Where the wandering water gushes
From the hills above Glen-Car,.
In pools among the rushes
That scarce could bathe a star,
We seek for slumbering trout
And whispering in their ears
Give them unquiet dreams;
Leaning softly out
From ferns that drop their tears
Over the young streams.
Come away, O human child!
To to waters and the wild
With a faery, hand in hand,
For to world’s morefully of weeping than you
can understand.

Away with us he’s going,
The solemn-eyed:
He’ll hear no more the lowing
Of the calves on the warm hillside
Or the kettle on the hob
Sing peace into his breast,
Or see the brown mice bob
Round and round the oatmeal-chest.
For be comes, the human child,
To the waters and the wild
With a faery, hand in hand,
from a world more full of weeping than you.

- William Butler Yeats

Had I the heavens’ embroidered cloths,
Enwrought with golden and silver light,
The blue and the dim and the dark cloths
Of night and light and the half-light,
I would spread the cloths under your feet:
But I, being poor, have only my dreams;
I have spread my dreams under your feet;
Tread softly, because you tread on my dreams.

- William Butler Yeats

Чуј, рећи ћу ти своју тајну:
не остављај ме никад саму
кад неко свира.
Могу ми се учинити
дубоке и меке
очи неке
сасвим обичне.
Може ми се учинити
да тонем у звуке,
па ћу руке
сваком пружити.
Може ми се учинити
лепо и лако
волети кратко
за један дан.
Или могу ком рећи у томе
часу чудесно сјајну
предрагу ми тајну
колико те волим.
О, не остављај ме никад саму
кад неко свира.
Учиниће ми се негде у шуми
поново све моје сузе теку
кроз самоникле неке чесме.
Учиниће ми се црн лептир један
по тешкој води крилом шара
што некад неко рећи ми не сме.
Учиниће ми се негде кроз таму
неко пева и горким цветом
у непреболну рану срца дира.
О, не остављај ме никад саму,
Никад саму,
Кад неко свира.

- Десанка Максимовић

Било jе то у некоj земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла jе мученичком смрћу
чета ђака
у jедном дану.
Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заjедно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.
Било jе то у некоj земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла jе jуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.
А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела jе у ђачкоj клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке…
и тако редом.
Мисли су им биле пуне
и по свескама у школскоj торби
бесмислених лежало jе безброj
петица и двоjки.
Прегршт истих снова
и истих таjни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.
Било jе то у некоj земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла jе jуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.
Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт ниjе ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

- Десанка Максимовић

„Narcissus, my love, my affection
for Thee,
shall last through the ages;
unrequited though it may be.
for I find it must be
some fault of
mine
that it is
unrequited.
for thou art the
Entity
that personifies
Perfection.
my Belovd.
The air around You is
perpetually scented with
ambrosia
My (bitter) sweet,
i, a nymph,
am unworthy of
Your love.
But whilst Thou
stare at something
beyond the depths of the water’s surface,
i am forever staring into the depths of Your eyes…“
in his memory
& her woe,
she withered ‘way
into
the merest of whispers.

- Rohama Basit (Original Publish Date 2003)